razgovor o ''ušuškanom'' delu Alena Johnnya Alispahića

CENTRIPERIPETIJA

(razgovor o ''ušuškanom'' delu Alena Johnnya Alispahića)

Moderno literarno stvaranje je neophodno. Da se u pustinji velegrada vidi ne samo čovekova propast, nego i da se nasluti dotad nezapažana lepota. I kao odgovor skepticima i nepomirljivim romanticima, kojima nikako nije jasna mogućnost opstanka poezije i književnosti uopšte, u komercijalizovanoj i tehniziranoj civilizaciji.

Pesnici su uvek po malo mazohisti. Nesreća je neiscrpno iskustvo. Ali, da je nema, da li bi čovek umeo razdvojiti pravo od krivog, lepo od ružnog, žito od kukolja. Da li bi spoznao kako je to biti srećan?! Ima tu nekog uživanja u sopstvenoj nesreći. Ni Alen Alispahić se tu ne razlikuje od svojih pesnika savremenika. Odjeci unutarnjih nemira, savladavanih u težnji da se stvori stoički, uzvišeni stav prema prezrenoj realnosti, pište, bubnje i ciče iz pesama što su se ''odužile po papiru kao povorka mirnih protesta''. To je ta vrsta gordog, protestnog individualizma pesnika. Dok duša postaje mera za savest.

Ne gušeći svoje nabujale emocije, Alen veoma lako i umereno optimistično, izražava idealizam svog filozofskog pogleda na svet. Namah izolovan, a tako uznesen nad svakidašnjicom, on je nadahnuto simbolizuje u svojim stihovima.

Promislima o starosti, nemoći, postanju, preokretima sudbinskim, ambiciji da se postane bolji, Alen u svojim stihovima parnasovski potencira estetiku ružnoga. Monotonija bi nas satrla kada bi pričali samo o lepom, privid sreće bi nas zamorio zbog nesnosnog glumatanja. Ima nečega i u zlu, i u truleži, i u krvi, i laži. Iz tih razloga, Alen kuca na vrata večnih upitanosti, svakodnevno, kao i svi, i mi, i oni pre nas, i oni što će doći posle nas: Glava u torbi, a rogovi u vreći, dokle će ostati, da li će se pobuniti, izaći iz klopke, vreće... I tražimo ključeve. I znamo da su oni na dohvat ruke, ali ih mi ne vidimo. Zato je Alen gotovo uvek srećan kada su vrata zatvorena. Makar je izbegao da mu budu zalupljena pred nosem. 

''Čudio sam se svakom čudu,

Zabezeknuo sam se nad svakom tajnom'', kaže pesnik, ali ne prestaje da traži ključeve. Ne prestaje! Čak i onda kada je rezignacija očigledna, čak i kada oseća da ludi od gutanja boli, čovek ne treba da prestane! I čovek treba uvek jedno da ima na umu: Veća sila od zla i dobra ne postoji. Zato se one uvek bore.

''Ciči pustoš u kosmosu'', stih je koji nas upućuje na promišljanje: Kako je opredmećen usud jednoga iz mase?!

Iz tog razloga, Alen ubaci u svoju pesmu ordinarnu rečenicu: ''Nešto sve tako mislim''. I Alen sve tako nešto misli otprilike ovako: Crv postoji već, i gnjida postoji. I svinja, i papak. Zato čovek treba bar da odglumi biće uzvišenije. Zato čovek, ako je već sebe deklarisao višim bićem, treba da živi  u skladu sa tim ritmom: dan-noć, udah-izdah, plima-oseka, radost-patnja.

Povremeno Alen ima samo jednu želju: Da ga ''grumenuju'' svetlošću! Slike ulica, grada, parkova u zbirci, izvrsne u svojoj pesničkoj snazi, pokazuju se kao personifikacija unutarnjih preživljavanja. Reljefnošću i srdačnošću pesničkih deskripcija, ne sputavajući svoje lirske naboje, stihovi bude čulnosti čitaoca na jedan jako interesantan i originalan način. Postaju slike duše. ''Jedine koje su zbilja svetlile, naše su duše''

A samo najbudnije duše mogu prepoznati glas istine. Jedini štit je osmeh, jedini izlaz je ka svetlu, jedino sunce je na nebu. Moć je u svetlosti, tama skriva prljavštinu. Alen Johnny Alispahić, Sarajlija i Novosađanin, poznaje ljude, zato što gleda sa suncem, a ne mesecom u očima.

Iz tog razloga, čitalac ovih stihova, po instinktu, ne može sa sigurnošću potvrditi koliko je Alen uložio u njih svoga rada i truda. Ali jedno je sigurno: dušu je uložio. Alenov jezik, uprkos opskurnosti i hermetičnosti, pažljivom čitaocu vraća optimizam, jer odiše energijom pozitivnih stremljenja: Život treba živeti!

Velom zračne poezije, on obavija suva pripovedanja. Rečeničnim obrtima, izbegava retorske amplifikacije. Njegov stih je slobodan, je je i Alen slobodan, on zna da se najmudrije stvari izgovaraju najjednostanijim rečima. Lake efekte postiže po nekom frazom, po nekom zvučnom reči, po kojom osobenom kovanicom, a onda im daje stigmatiziranu punoću ničim drugim nego maštom. Maštom nadahnuti simboli, alegorije i epiteti čine ovu poeziju živom, pitkom, čulnom…

''Uzalud svaku noć spavam, i otkopavam ugalj noći.'' Koliko je bespredmetno, ili pak, neophodno sanjati, kopati, osvanuti?! Međutim, ako je zagonetka samim postavljanjem već rešena, onda nema intrige. Tu dolazi do izražaja Alenova osobena, nenapadna, ali upečatljiva nota duhovitosti. Interpretacija svakog književnog dela zahteva tumačenje stilskih figura. U delu Alena Alispahića, ima ih obilje, ali ne bi mogli govoriti o ironiji, u pravom smislu reči, iako se njegova ironija kada se proširi na čitavu sliku, i kada je pojačana, graniči sa sarkazmom. Sarkazam je u ovim stihovima prostosrdačan. Pre bi se reklo da se stilske figure u delu, rasplinjavaju, mešaju i doživljavaju izvesna poklapanja.

Alen sarkazam upravo koristi da uveri čitaoca, kako svako od nas može baciti prašinu u zvezde, pasti u let, glupost preobratiti u samoodržanje. Ili Princezu sa zrna graška videti kao umišljenu ''žensku''. I kako sam čovek daje formu stvarima i pojavama. I kamenčić u cipeli može biti Sizifov kamen ako mu dodelimo takvu ulogu.

Ali, ponekad se osetimo slabi i nemoćni pred kamenčićem:’’Sporedna sam ličnost u svojoj glavnoj ulozi.’’, reče Alen. I kada je tako, ne znači da sledeći put smemo da posustanemo pred stenom. Pustinje su šire od zelenih livada, magle su upornije od najbistrijeg neba, trn uvene mnogo kasnije od ružinih lati. Odluka je samo naša, gde ćemo se vinuti: U zemaljsko blato ili u čisti zrak?!

''Šta bih, i ako bi sve pošlo za mnom?!’’Alen je pesnik koji ne teži da svoje ljudske strasti podjarmi gvozdenoj volji i apsolutu pravdoljubivosti. On je svestan da je čovek, jer sa puno blagosti i simpatija, govori o svojim slabostima. A to nisu samo njegove slabosti. Zato su velika moralisanja bespredmetna, čovek sme i može sve. Ali, samo dok je čovek. Čak i ako odluči da nosi krila, anđeo nije, a ni zmaj ne može postati. I najbolji, i najpametniji, i najpošteniji što ga upoznasmo-još uvek je čovek, i odviše čovek!

Dvojnosti u čoveku, razapetom između nagonskog i racionalnog, često kreiraju sliku čovečanstva u najnižoj formi. To dovodi do početka samoće. Alen voli svoj grad, Alen voli i ljude. U krovovima njegovog grada kao u krljuštima zlatne ribice, ogleda se nebo. U očima njegovih sugrađana, kao u malim svemirskim staklima, ogleda se i njegova sudbina. Kroz poetske slike velegrada, Alen spaja ulično svetlo i večernje nebo, miris cveća i zadah smoga, dva labuda u Dunavskom parku i decu koja im bacaju štapiće i smoki. Ali, i Novi Sad, kao i svaka čaršija, pun je lakrdijaša, hvalisavaca, kradljivaca. Zato se pesnik povlači od malokrvnih duša,u prirodu, u poeziju, u umetnost. Tamo gde je vazduh oštar od bistrine uma. Tada sa njim ćute i šuma i breg. Zagospodario je trenutkom. Dovoljno! ''Samo poneki ljudi znaju u prirodi dobro da roštiljaju, onako kako treba.'', primećuje pesnik.

Ali nije ni sve u bežanju. Postoji još jedno rešenje: Moć sleganja ramenima. ''Sležem ramenima, gledam u daljinu, gde i grm, i zec čuče.'' Nije lako. Nije lako zaspati, buditi se još umorniji, pevati pesmu koju niko ne čuje! Ima i onih, koji nikada nisu čuli pesmu slavuja. Ali šta je lako?! Roditi se, rasti, klijati, pucati, sazrevati, umreti... Ništa nije lako u životu, ni ako si orao, ni ako si crv, ni svinja, ni ako si čovek.

Ipak, iz Alenovog pisanja ne oseća se ton banalnog cmizdreža. Njegov je sentimentalizam iskren, surov i realan, ali iskren. Život je pun zala i problema, i on se ne ustručava o tome da govori. U njegovim zbirkama ima kako Alen kaže: ''Malo ljubavnih pesama koje postadoše tužne.'' Ni ljubiti nije lako. A ''bol je trajna kao plastika''. Zato nema mesta praznoslovlju jadikovki, prenemaganjima, uzdasima patetičnim i besciljnim snevanjima. Život je ovo što imamo sada i tu gde jesmo.

Alen je sakrio ceduljicu sa pesmom u Dunavskom parku. Ceduljica čeka da je neko pronađe. A ne zna, taj apokrifni mali spis, ne zna još uvek, da li želi da bude pročitan. Postoji još jedna cedulja, čeka na keju, u kamenu, kraj Dunava. I njena je sudbina neizvesna. Jer ono što bi njoj na dobro poslužilo, nekome će na porugu. Ono što bi pesnika i čoveka činilo radosnim, nekome će na tugu. I Alen je kao čovek i pesnik svestan svega toga, i zato jednostavnim rečima iskazuje svoje (ne)mirenje. Da i najveće mudrosti ništa ne znače čoveku ako ne živi u skladu sa sobom i prirodom. ''Ispreturaj sve: nebo postavi na levu stranu. Zemlju desno od prozora, a more napred prema dimnjaku.'' O ovom predlogu valja razmisliti.

I Gordijev čvor, na kraju, bi presečen.