Драгана Џајевић: КРУГ СВЕТЛОСТИ КОЛОВРАТА ЗВЕЗДА
Драгана Џајевић
КРУГ СВЕТЛОСТИ КОЛОВРАТА ЗВЕЗДА
Реч о књизи ''Оглас за душу'', Пауна Петронијевића
У процепу контрадикторности, између живота и смрти, скученом, болно тесном, настао је један мисаони свет, дубоко лични и општељудски истовремено. Настала је поезија Пауна Петронијевића(1936-1962). Паунов мисаони свет, изградио је читав систем погледа на животне неминовности, дубоко, по мало утопистички верујући да се свако зло може преобратити у добро, упорним радом на личном, духовном усавршавању. Зато песник, у збирци ''Оглас за душу'', моли простор за себе. Он зна, да тај простор није тако лако стећи и заслужити. ''Издајем оглас: мало простора за моју душу.'' Паунова животна трагика допринела је томе да његово књижевно стваралаштво није ни мало лако и забавно. Оно открива наличје једне животне истине: ма колико се трудили да ствари посматрамо крајње оптимистично, живот није лак и њиме често не можемо владати. Али, животне истине које је спознао, он нам открива непосредно, дозирано ведро, луцидно. Зато, читати његове стихове није заморно.
Рељефношћу и срдачношћу песничких дескрипција, не спутавајући своје лирске набоје, стихови буде чулности читаоца на један јако интересантан и оригиналан начин. Не гушећи своје набујале емоције, могло би се рећи да песник веома лако и умерено оптимистично, изражава идеализам свог филозофског погледа на свет.
Паун је био човек истанчане душе и осетљивог укуса. То се јасно очитује из његових језички врло богатих, трансцендентално конципираних стихова, кроз које истиче значај општељудских вредности.
У његовој души истовремено живели су и умирали снови, хтења и идеали. У нескладу његовог смелог, поносног духа и баналне свакодневице, настајала су дрхтава расположења, али и пркос на личну усамљеност.
Свестан свога гашења, алегорично слика бол, нежно и мирно, присећајући се тренутака пуне животне среће. У његовој поезији, а нарочито у збирци ''Оглас за душу'', има тренутака пуне младалачке страсти и искреног узбуђења: ''Живот јечи!''
Он је песник рођен у болу и живи у болу, али родио се за срећу и живи за срећу: ''А хтео бих радости да се напијем''. Та подмукла бољка, врела и дуга, чинила му је главно друштво, највећу патњу, губитак, по неки страх, али и надахнуће. Није болест инспирација, тај страшни туберкулозни бацил. Већ туга, патња и сазнања која је произвела та шупљина у младим плућима.
Зато он шаље једну прозаичну поруку, ко живот хоће, тај не грца. Чак и када је у болесној ватри тела. Као у песми КАД УТРНУ ГРУДИ, порука је јасна: треба дисати, треба сањати, и волети.
У песми ОПТИМИСТА, он не жели замишљати цвеће, он жели стварно да га омирише, и сматра да је то заслужио својим основним људским правом, правом на живот. То је још једна од песама из збирке, која очитује песникова разматрања о вечним упитаностима животним. И онда иоле пажљивом читаоцу постаје јасно шта Паун ради: одваја битно од ништавила, вечно од пропадљивог,
Слике природе у збирци, изврсне у својој песничкој снази, показују се као персонификација песникових унутарњих преживљавања. Зато су те слике тако импресивне у својој снази, јер се директно односе на човекова расположења. ''Осећам да се откидам петељком од гране и да жутим.'' Изолован, а тако узнесен над свакидашњицом, Паун је надахнуто симболизује у својим стиховима. Зато су поједине песме испеване тоном бајке. Поред очите зрелости, осећа се невино чисто дечије поимање природе, света, љубави. Плаветност у халуцинантним стањима, иза разума, метафизички.
Понекад се чини да је стихове писао импулсивно, било да се ради о љубавној, мисаоној поезији, или елегији, понекад након дугих, болних промишљања. Песници су увек по мало мазохисти. Несрећа је неисцрпно искуство, и он као да поручује: само несрећан човек може писати поезију. Ни Паун се ту много не разликује од Мајаковског, Јесењина, В. Илић, Бранка Радичевића... Има ту неког ужувања у сопственој несрећи. Док душа постаје мера за савест. Ако је загонетка самим постављањем већ решена, онда нема интриге.
Поезија Пауна П. показује одјеке унатарњих немира, савладаних у тежњи да се створи стоички, узвишени став према презреној реалности. Чак се осећа и горди, протестни индивидуализам. Ипак, очигледна је резигнација, гутање боли, која повређује вечно незараслу рану срца. Мир његове поезије, оптимизам и ведрина, вара често спољашњи, поетски ефекат. Трагао је за чврстином у себи, користећи поезију као прибежиште у својој изолацији болничких дана, жудећи да живи по својој вољи и у лепотама природе. Жудња за природом и спољним светом, види се у песмама у којима описује доживљаје болесника на улици.
Једино је извесно, оно што зна, је да ће писати и да ће умрети. Ипак, из његовог писања не осећа се тон баналног цмиздрежа. Његов је сентиментализам искрен, суров и реалан, али искрен. Живот је пун зала и проблема, и он се не устручава о томе да говори. Ни у његовој љубавној поезији нема празнословља јадиковки, пренемагања, уздаха патетичних и бесциљних сневања. ''Будимо један осмех, један плач и једна јава.'' ''Одавде не мора да буде срећа, одавде може и да боли.''
У магновењу је често заборављао да је млад, писао је песме о сновима и жудео за далеким, лепим пределима у којима је све игра и сан, све јутро и сјај, и све његово. И где ништа не боли... ''Отвори прозоре на почетку света''
Паун Петронијевић ужива и инспирише се двосмисленостима живота. Ерос и Танатос се прожимају, сукобљавају, мрзе се узајамно, некако лицемерно, као дублер и главни глумац истог комада, а опет не би један без другог опстајали. Једна илузорна, али прихваћена размена. Зато се он бави проматрањем појавног света са неколико страна, као да му није било занимљиво да искаже један коегзистентан поетски глас, па је многе људске илузије хтео да сасече у корену. На махове и драстично, сигурна је једино смрт, све остало је провизорно!
Паунов безгласни врисак звони у чулима: ‘’О, туга ми је узглавље била на постељи ноћи бледе!’' , тиме је обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Тако један од многих младих песника чија поезија дише трагичном судбином, провлачи идеју о човеком сптиритуалном усавршавању, које не мора бити оптерећено материјалним. За њега песма може опстати само као израз патетике ума, а не срца.
Симбол дивне птице раскошног перја у његовом имену, као да је дао боју и разноликост његовом књижевном стваралаштву, у коме се птица често провлачи као мотив’’Са одбеглом птицом отишло је много записаних болова.’’
Речи му се на мах чине дуге као године, када се присећа детињства, породице, корена, завичаја и ране младости. И жарко жели да нађе спас у вери. Зато ако икада оздрави дароваће свом доктору најлепшу песму. Ако икада напише најлепшу песму. Јер никада није најлепше и довољно. Док не оздрави, тражиће утеху у лиризацији, знајући да су све те речи ситне. Трина и прах…И није оздравио, али је даровао прекрасну поезију.
Пошто није успео завршити своје дело можемо само замишљати колико је прецртаних редова оставио, колико тротачки, колико прекинутих мисли, сложеница тек…И простих реченица које би све рекле о њему. И схватамо: нема реченице којом би се могла окончати било која мисао. Зато овога часа прекидамо…
Реч о књизи ''Оглас за душу'', Пауна Петронијевића
У процепу контрадикторности, између живота и смрти, скученом, болно тесном, настао је један мисаони свет, дубоко лични и општељудски истовремено. Настала је поезија Пауна Петронијевића(1936-1962). Паунов мисаони свет, изградио је читав систем погледа на животне неминовности, дубоко, по мало утопистички верујући да се свако зло може преобратити у добро, упорним радом на личном, духовном усавршавању. Зато песник, у збирци ''Оглас за душу'', моли простор за себе. Он зна, да тај простор није тако лако стећи и заслужити. ''Издајем оглас: мало простора за моју душу.'' Паунова животна трагика допринела је томе да његово књижевно стваралаштво није ни мало лако и забавно. Оно открива наличје једне животне истине: ма колико се трудили да ствари посматрамо крајње оптимистично, живот није лак и њиме често не можемо владати. Али, животне истине које је спознао, он нам открива непосредно, дозирано ведро, луцидно. Зато, читати његове стихове није заморно.
Рељефношћу и срдачношћу песничких дескрипција, не спутавајући своје лирске набоје, стихови буде чулности читаоца на један јако интересантан и оригиналан начин. Не гушећи своје набујале емоције, могло би се рећи да песник веома лако и умерено оптимистично, изражава идеализам свог филозофског погледа на свет.
Паун је био човек истанчане душе и осетљивог укуса. То се јасно очитује из његових језички врло богатих, трансцендентално конципираних стихова, кроз које истиче значај општељудских вредности.
У његовој души истовремено живели су и умирали снови, хтења и идеали. У нескладу његовог смелог, поносног духа и баналне свакодневице, настајала су дрхтава расположења, али и пркос на личну усамљеност.
Свестан свога гашења, алегорично слика бол, нежно и мирно, присећајући се тренутака пуне животне среће. У његовој поезији, а нарочито у збирци ''Оглас за душу'', има тренутака пуне младалачке страсти и искреног узбуђења: ''Живот јечи!''
Он је песник рођен у болу и живи у болу, али родио се за срећу и живи за срећу: ''А хтео бих радости да се напијем''. Та подмукла бољка, врела и дуга, чинила му је главно друштво, највећу патњу, губитак, по неки страх, али и надахнуће. Није болест инспирација, тај страшни туберкулозни бацил. Већ туга, патња и сазнања која је произвела та шупљина у младим плућима.
Зато он шаље једну прозаичну поруку, ко живот хоће, тај не грца. Чак и када је у болесној ватри тела. Као у песми КАД УТРНУ ГРУДИ, порука је јасна: треба дисати, треба сањати, и волети.
У песми ОПТИМИСТА, он не жели замишљати цвеће, он жели стварно да га омирише, и сматра да је то заслужио својим основним људским правом, правом на живот. То је још једна од песама из збирке, која очитује песникова разматрања о вечним упитаностима животним. И онда иоле пажљивом читаоцу постаје јасно шта Паун ради: одваја битно од ништавила, вечно од пропадљивог,
Слике природе у збирци, изврсне у својој песничкој снази, показују се као персонификација песникових унутарњих преживљавања. Зато су те слике тако импресивне у својој снази, јер се директно односе на човекова расположења. ''Осећам да се откидам петељком од гране и да жутим.'' Изолован, а тако узнесен над свакидашњицом, Паун је надахнуто симболизује у својим стиховима. Зато су поједине песме испеване тоном бајке. Поред очите зрелости, осећа се невино чисто дечије поимање природе, света, љубави. Плаветност у халуцинантним стањима, иза разума, метафизички.
Понекад се чини да је стихове писао импулсивно, било да се ради о љубавној, мисаоној поезији, или елегији, понекад након дугих, болних промишљања. Песници су увек по мало мазохисти. Несрећа је неисцрпно искуство, и он као да поручује: само несрећан човек може писати поезију. Ни Паун се ту много не разликује од Мајаковског, Јесењина, В. Илић, Бранка Радичевића... Има ту неког ужувања у сопственој несрећи. Док душа постаје мера за савест. Ако је загонетка самим постављањем већ решена, онда нема интриге.
Поезија Пауна П. показује одјеке унатарњих немира, савладаних у тежњи да се створи стоички, узвишени став према презреној реалности. Чак се осећа и горди, протестни индивидуализам. Ипак, очигледна је резигнација, гутање боли, која повређује вечно незараслу рану срца. Мир његове поезије, оптимизам и ведрина, вара често спољашњи, поетски ефекат. Трагао је за чврстином у себи, користећи поезију као прибежиште у својој изолацији болничких дана, жудећи да живи по својој вољи и у лепотама природе. Жудња за природом и спољним светом, види се у песмама у којима описује доживљаје болесника на улици.
Једино је извесно, оно што зна, је да ће писати и да ће умрети. Ипак, из његовог писања не осећа се тон баналног цмиздрежа. Његов је сентиментализам искрен, суров и реалан, али искрен. Живот је пун зала и проблема, и он се не устручава о томе да говори. Ни у његовој љубавној поезији нема празнословља јадиковки, пренемагања, уздаха патетичних и бесциљних сневања. ''Будимо један осмех, један плач и једна јава.'' ''Одавде не мора да буде срећа, одавде може и да боли.''
У магновењу је често заборављао да је млад, писао је песме о сновима и жудео за далеким, лепим пределима у којима је све игра и сан, све јутро и сјај, и све његово. И где ништа не боли... ''Отвори прозоре на почетку света''
Паун Петронијевић ужива и инспирише се двосмисленостима живота. Ерос и Танатос се прожимају, сукобљавају, мрзе се узајамно, некако лицемерно, као дублер и главни глумац истог комада, а опет не би један без другог опстајали. Једна илузорна, али прихваћена размена. Зато се он бави проматрањем појавног света са неколико страна, као да му није било занимљиво да искаже један коегзистентан поетски глас, па је многе људске илузије хтео да сасече у корену. На махове и драстично, сигурна је једино смрт, све остало је провизорно!
Паунов безгласни врисак звони у чулима: ‘’О, туга ми је узглавље била на постељи ноћи бледе!’' , тиме је обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Тако један од многих младих песника чија поезија дише трагичном судбином, провлачи идеју о човеком сптиритуалном усавршавању, које не мора бити оптерећено материјалним. За њега песма може опстати само као израз патетике ума, а не срца.
Симбол дивне птице раскошног перја у његовом имену, као да је дао боју и разноликост његовом књижевном стваралаштву, у коме се птица често провлачи као мотив’’Са одбеглом птицом отишло је много записаних болова.’’
Речи му се на мах чине дуге као године, када се присећа детињства, породице, корена, завичаја и ране младости. И жарко жели да нађе спас у вери. Зато ако икада оздрави дароваће свом доктору најлепшу песму. Ако икада напише најлепшу песму. Јер никада није најлепше и довољно. Док не оздрави, тражиће утеху у лиризацији, знајући да су све те речи ситне. Трина и прах…И није оздравио, али је даровао прекрасну поезију.
Пошто није успео завршити своје дело можемо само замишљати колико је прецртаних редова оставио, колико тротачки, колико прекинутих мисли, сложеница тек…И простих реченица које би све рекле о њему. И схватамо: нема реченице којом би се могла окончати било која мисао. Зато овога часа прекидамо…
<< Почетна