Dragana Džajević: Zaplači najzad, pesmo!

Dragana Džajević: Zaplači najzad, pesmo!

Živko Avramović: „Svetlost vara reku“, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2010.

Hajde da zamislimo pesmu kao bljesak svetlosti! Hajde da je osetimo kao iskru na površini reke, igru sunčevog zraka i vode timočke! Ako ne uspe imaginacija da nas povede u visine, pročitajmo zbirku „Svetlost vara reku“.

Hajde da razgovaramo sa svojim srcem! Ako ni tada ne dođemo do prave spoznaje svojih elementarnih osećanja, pročitajmo zbirku pesama Živka Avramovića, pletistihove čarobne, iz kojih svetli osmeh, svetli reka, svetli srce. Svetli život!

Živko Avramović je čist, senzibilan i  spontan liričar, što se jasno očituje kroz tematski široko obrađene pesme, emotivno razgranate, osobeno  koncipirane. Prema tome, ove pesme se mogu posmatrati kao odsevi svetlosti, svetlosti srca i osećanja, svetlosti duha i mašte. Blagost, nežnost, uzdržanost stila se očituje i kroz nepostojanje interpunkcije, i korišćenje uglavnom kratkog stiha.

Kroz čitavu zbirku, bilo da se radi o ljubavnoj, rodoljubivoj, deskriptivnoj pesmi ili elegiji, provlači se nemirenje našeg pesnika sa ustrojenom dijalektikom sveta i života. Disketno, duševno i intimno bolno, on bi hteo svet drugačiji, zato sopstvenim konceptom svaku svoju sliku boji svetlije, čarobnije, dražesnije, čednije. Na taj način, nenametljivo i ispovedno, uspostavljajući osobene hromatske odnose, pesnik transponuje neku vrstu opsesije na čitaoca. Šalje mu jasnu poruku: Svet može postati mnogo lepše mesto za život!

Zbirka „Svetlost vara reku“, satkana je od devet ciklusa. Prvi je naslovljen PESNICI PESNIKU, pun živog raznoglasja i šarenila, pesama nekoliko autora koji su svoje stihove izatkali kao jedinstvenu poetsku mrežu u slavu poštovanja i prijateljstva prema prijatelju Živku Avramoviću. Na taj način nam, Vlasta Mladenović, Suzana Mihajlović-Jovanović, Vojislav Boranović i drugi, sugerišu veličinu filantropske i plemenite duše pesnika sa Timoka.

Drugi deo je sačinjen iz pesme posvećene Aleksandri i Aleksandru (POBEĆI U SAN) natopljene dubokom lirikom koja opeva nemoć, teskobe odrastanja, radost življenja, i lepotu trenutka. I iz jedne refleksije, ispisane neznanoj ženi, u obliku pisma.

Treći deo sačinjen je od ljubavnih pesama. Pesme su strukturalno složene, raskošnom imaginacijom i po malo zatamnjenog smisla, stvarane. Zato nema banalne ljubavne fabule, jer je ona nadograđena vizuelnim i auditivnim slikama prirode. Ljubavni osećaji se prepliću i spajaju sa prirodom, tako da stičemo utisak da je svaka ljubavna pesma onirička promocija beznačajne stvari u ideal fizički, čak metafizički. To je sublimirana lepota življenja, osvajanje slobode. Ushićenost ljubavlju koju bi, duša u trenucima svoje ranjivosti, razneženosti, opsene, podelila sa nekim ko u njoj pobuđuje osećanja zanosa. Makar trenutna … Stara istina o traganju za voljenim u drugima. Naravno, pesnik se u ovom delu ljubavne poezije ne okreće samo ljubavi između polova, već svakoj vrsti ljubavi, radosnoj, vedroj, umiljatoj, namah raspusnoj i čulnoj. To postiže hermetičkim metaforama o ljubavi, interesantnom simbolikom, neobičnim poređenjima: „Ludost krade zelenilo“, „Kurjaci ti jure senku“, dok„Svetlost vara reku“. Interesantne personifikacije sadržane u brojnim slikama i simbolima, daju lepotu i rafiniranost pesnikovoj želji da pesmu stvori od vode i sunca, da poljubi pupoljak za novo rađanje… Da ubrizga sav  mogući sjaj svojoj zvezdi vodilji, i dovede je na ravan ideala i apsoluta:

„Više je biti pesma
Nego pesnik
A biti ti
Više je od oboje“

Pesnik vodi dijalog sa travom i maglom, dok čeka svetlost koja spašava, on izmišlja omču kojom bi uhvatio pogled svoje voljene, zadržao ljubav svim silama.

U delovima zbirke naslovljenim IZ LETOPISA ŠARBANOVAČKOG i IZ GAMZIGRADSKOG CIKLUSA, kao i u delu MINIJATURE: prisutna je poetska snaga Živka Avramovića u dočaravanju atmosfere voljenog zavičaja. Dozom vedrine i bistrine duha, jasno i samosvesno on prenosi čitaocu deda Jankovu priču o Surdanovoj vodenici, prenosi lepotu autentičnog seoskog pejzaža i razvalina Felix Romuliane koje govore o davnim vremenima, duhu i tradiciji sa prostora Timočke krajine. Namah, on ozareno i nežno, opisuje dubravu i livadu, topoljake, vrbake i voćnjake zavičajne, seljanku i zelenogorja, dodole i folklor. Da bi onda presekao idilični pejzaž rečima: „Tu gde je seme od ljutih pasa niklo“ i izrazio samosvest o prolaznosti, gubitku i ništavilu.

Ipak, promišljanja Živka Avramovića ne bi trebalo posmatrati samo kao lokaliziranu ljubav prema zavičaju. Njegova poetika je na prvom mestu osobena manifestacija raznoraznih egzistencijalnih okolnosti. Svestan šta duh tradicije znači za sredinu zahvaćenu tragičnim kovitlacima istorijskog i ovovremenog varvarstva, pokušava da vrati kroz svoju poeziju radosno strujanje narodnog života. I dok „gorči vatra“ a „pelen prži“ u Živkovoj poeziji, čitalac se vraća lepoti pravih, ukorenjenih vrednosti, kao da sluša pastoralnu, pobožnu i ljupku melodiju Betovenove šeste simfonije. Ovakav utisak još jače konstabilira stav savremenog čoveka, da živimo više u svetu ideja, nego u svetu pojava.

Suštastvenu nit ciklusa ODBRANA čini Živkov stih: „Branim se stihovima srpskih pesnika“.Patriotska stihotvorstva Milutina Bojića, Milana Rakića, pa i Matije Bećkovića kome je jedna pesma i posvećena u zbirci, i mnogih pesnika naše trusne, ratovima inspirisane literature, struje venama savremenog pesnika. Poput pesničke anateme na svet zlobe i besciljne pakosti ratova. I kletve „Čeda u kolevci, monahinje, osakaćenih dečakа.“ Odbrana pesmom je odbrana jača od svakog bezumlja i oružja. U zbirci „Svetlost vara reku“ ima pesama koje grme gnevom na tuđinskog osvajača, ali i onih u kojima su iskazane nešto blaže emocije: melanholija, čežnja za mirom i spokojstvom na sopstvenom ognjištu, potreba za ljudskom toplinom i sapatnjom.

U ciklusu OBRAĆANJE, Živko Avramović peva ljudima koje i poimenično navodi, izražavajući svoje poštovanje i zahvalnost, koristeći se složenom slikovitošću, alegorizacijama, igrom reči. Tako ovim delom zbirke, on pojačava afektivni tonalitet čitavog dela.

U epilogu, koji je naslovio ZAVRŠNA, nalazi se zajednička pesma trojice autora, koja se može čitati kao celina, ali i kao autonomno ostvarenje svakoga od njih, ponaosob.

Spontan i nadahnut lirski senzibilitet, transparentan i blagorazuman izraz, svetlošću zadojen, nakon zatvaranja poslednje stranice ove knjige ostavlja utisak kao da nas stihovi miluju. I ostaju u nama još dugo žive „otisnute reči“ kao „bezbolni snovi“ koje vrcaju i iskre iz Živkovih poetskih igara sa svetlošću.

Dragana Džajević (Kragujevac)