razgovor o ''ušuškanom'' delu Alena Johnnya Alispahića

CENTRIPERIPETIJA

(razgovor o ''ušuškanom'' delu Alena Johnnya Alispahića)

Moderno literarno stvaranje je neophodno. Da se u pustinji velegrada vidi ne samo čovekova propast, nego i da se nasluti dotad nezapažana lepota. I kao odgovor skepticima i nepomirljivim romanticima, kojima nikako nije jasna mogućnost opstanka poezije i književnosti uopšte, u komercijalizovanoj i tehniziranoj civilizaciji.

Pesnici su uvek po malo mazohisti. Nesreća je neiscrpno iskustvo. Ali, da je nema, da li bi čovek umeo razdvojiti pravo od krivog, lepo od ružnog, žito od kukolja. Da li bi spoznao kako je to biti srećan?! Ima tu nekog uživanja u sopstvenoj nesreći. Ni Alen Alispahić se tu ne razlikuje od svojih pesnika savremenika. Odjeci unutarnjih nemira, savladavanih u težnji da se stvori stoički, uzvišeni stav prema prezrenoj realnosti, pište, bubnje i ciče iz pesama što su se ''odužile po papiru kao povorka mirnih protesta''. To je ta vrsta gordog, protestnog individualizma pesnika. Dok duša postaje mera za savest.

Ne gušeći svoje nabujale emocije, Alen veoma lako i umereno optimistično, izražava idealizam svog filozofskog pogleda na svet. Namah izolovan, a tako uznesen nad svakidašnjicom, on je nadahnuto simbolizuje u svojim stihovima.

Promislima o starosti, nemoći, postanju, preokretima sudbinskim, ambiciji da se postane bolji, Alen u svojim stihovima parnasovski potencira estetiku ružnoga. Monotonija bi nas satrla kada bi pričali samo o lepom, privid sreće bi nas zamorio zbog nesnosnog glumatanja. Ima nečega i u zlu, i u truleži, i u krvi, i laži. Iz tih razloga, Alen kuca na vrata večnih upitanosti, svakodnevno, kao i svi, i mi, i oni pre nas, i oni što će doći posle nas: Glava u torbi, a rogovi u vreći, dokle će ostati, da li će se pobuniti, izaći iz klopke, vreće... I tražimo ključeve. I znamo da su oni na dohvat ruke, ali ih mi ne vidimo. Zato je Alen gotovo uvek srećan kada su vrata zatvorena. Makar je izbegao da mu budu zalupljena pred nosem. 

''Čudio sam se svakom čudu,

Zabezeknuo sam se nad svakom tajnom'', kaže pesnik, ali ne prestaje da traži ključeve. Ne prestaje! Čak i onda kada je rezignacija očigledna, čak i kada oseća da ludi od gutanja boli, čovek ne treba da prestane! I čovek treba uvek jedno da ima na umu: Veća sila od zla i dobra ne postoji. Zato se one uvek bore.

''Ciči pustoš u kosmosu'', stih je koji nas upućuje na promišljanje: Kako je opredmećen usud jednoga iz mase?!

Iz tog razloga, Alen ubaci u svoju pesmu ordinarnu rečenicu: ''Nešto sve tako mislim''. I Alen sve tako nešto misli otprilike ovako: Crv postoji već, i gnjida postoji. I svinja, i papak. Zato čovek treba bar da odglumi biće uzvišenije. Zato čovek, ako je već sebe deklarisao višim bićem, treba da živi  u skladu sa tim ritmom: dan-noć, udah-izdah, plima-oseka, radost-patnja.

Povremeno Alen ima samo jednu želju: Da ga ''grumenuju'' svetlošću! Slike ulica, grada, parkova u zbirci, izvrsne u svojoj pesničkoj snazi, pokazuju se kao personifikacija unutarnjih preživljavanja. Reljefnošću i srdačnošću pesničkih deskripcija, ne sputavajući svoje lirske naboje, stihovi bude čulnosti čitaoca na jedan jako interesantan i originalan način. Postaju slike duše. ''Jedine koje su zbilja svetlile, naše su duše''

A samo najbudnije duše mogu prepoznati glas istine. Jedini štit je osmeh, jedini izlaz je ka svetlu, jedino sunce je na nebu. Moć je u svetlosti, tama skriva prljavštinu. Alen Johnny Alispahić, Sarajlija i Novosađanin, poznaje ljude, zato što gleda sa suncem, a ne mesecom u očima.

Iz tog razloga, čitalac ovih stihova, po instinktu, ne može sa sigurnošću potvrditi koliko je Alen uložio u njih svoga rada i truda. Ali jedno je sigurno: dušu je uložio. Alenov jezik, uprkos opskurnosti i hermetičnosti, pažljivom čitaocu vraća optimizam, jer odiše energijom pozitivnih stremljenja: Život treba živeti!

Velom zračne poezije, on obavija suva pripovedanja. Rečeničnim obrtima, izbegava retorske amplifikacije. Njegov stih je slobodan, je je i Alen slobodan, on zna da se najmudrije stvari izgovaraju najjednostanijim rečima. Lake efekte postiže po nekom frazom, po nekom zvučnom reči, po kojom osobenom kovanicom, a onda im daje stigmatiziranu punoću ničim drugim nego maštom. Maštom nadahnuti simboli, alegorije i epiteti čine ovu poeziju živom, pitkom, čulnom…

''Uzalud svaku noć spavam, i otkopavam ugalj noći.'' Koliko je bespredmetno, ili pak, neophodno sanjati, kopati, osvanuti?! Međutim, ako je zagonetka samim postavljanjem već rešena, onda nema intrige. Tu dolazi do izražaja Alenova osobena, nenapadna, ali upečatljiva nota duhovitosti. Interpretacija svakog književnog dela zahteva tumačenje stilskih figura. U delu Alena Alispahića, ima ih obilje, ali ne bi mogli govoriti o ironiji, u pravom smislu reči, iako se njegova ironija kada se proširi na čitavu sliku, i kada je pojačana, graniči sa sarkazmom. Sarkazam je u ovim stihovima prostosrdačan. Pre bi se reklo da se stilske figure u delu, rasplinjavaju, mešaju i doživljavaju izvesna poklapanja.

Alen sarkazam upravo koristi da uveri čitaoca, kako svako od nas može baciti prašinu u zvezde, pasti u let, glupost preobratiti u samoodržanje. Ili Princezu sa zrna graška videti kao umišljenu ''žensku''. I kako sam čovek daje formu stvarima i pojavama. I kamenčić u cipeli može biti Sizifov kamen ako mu dodelimo takvu ulogu.

Ali, ponekad se osetimo slabi i nemoćni pred kamenčićem:’’Sporedna sam ličnost u svojoj glavnoj ulozi.’’, reče Alen. I kada je tako, ne znači da sledeći put smemo da posustanemo pred stenom. Pustinje su šire od zelenih livada, magle su upornije od najbistrijeg neba, trn uvene mnogo kasnije od ružinih lati. Odluka je samo naša, gde ćemo se vinuti: U zemaljsko blato ili u čisti zrak?!

''Šta bih, i ako bi sve pošlo za mnom?!’’Alen je pesnik koji ne teži da svoje ljudske strasti podjarmi gvozdenoj volji i apsolutu pravdoljubivosti. On je svestan da je čovek, jer sa puno blagosti i simpatija, govori o svojim slabostima. A to nisu samo njegove slabosti. Zato su velika moralisanja bespredmetna, čovek sme i može sve. Ali, samo dok je čovek. Čak i ako odluči da nosi krila, anđeo nije, a ni zmaj ne može postati. I najbolji, i najpametniji, i najpošteniji što ga upoznasmo-još uvek je čovek, i odviše čovek!

Dvojnosti u čoveku, razapetom između nagonskog i racionalnog, često kreiraju sliku čovečanstva u najnižoj formi. To dovodi do početka samoće. Alen voli svoj grad, Alen voli i ljude. U krovovima njegovog grada kao u krljuštima zlatne ribice, ogleda se nebo. U očima njegovih sugrađana, kao u malim svemirskim staklima, ogleda se i njegova sudbina. Kroz poetske slike velegrada, Alen spaja ulično svetlo i večernje nebo, miris cveća i zadah smoga, dva labuda u Dunavskom parku i decu koja im bacaju štapiće i smoki. Ali, i Novi Sad, kao i svaka čaršija, pun je lakrdijaša, hvalisavaca, kradljivaca. Zato se pesnik povlači od malokrvnih duša,u prirodu, u poeziju, u umetnost. Tamo gde je vazduh oštar od bistrine uma. Tada sa njim ćute i šuma i breg. Zagospodario je trenutkom. Dovoljno! ''Samo poneki ljudi znaju u prirodi dobro da roštiljaju, onako kako treba.'', primećuje pesnik.

Ali nije ni sve u bežanju. Postoji još jedno rešenje: Moć sleganja ramenima. ''Sležem ramenima, gledam u daljinu, gde i grm, i zec čuče.'' Nije lako. Nije lako zaspati, buditi se još umorniji, pevati pesmu koju niko ne čuje! Ima i onih, koji nikada nisu čuli pesmu slavuja. Ali šta je lako?! Roditi se, rasti, klijati, pucati, sazrevati, umreti... Ništa nije lako u životu, ni ako si orao, ni ako si crv, ni svinja, ni ako si čovek.

Ipak, iz Alenovog pisanja ne oseća se ton banalnog cmizdreža. Njegov je sentimentalizam iskren, surov i realan, ali iskren. Život je pun zala i problema, i on se ne ustručava o tome da govori. U njegovim zbirkama ima kako Alen kaže: ''Malo ljubavnih pesama koje postadoše tužne.'' Ni ljubiti nije lako. A ''bol je trajna kao plastika''. Zato nema mesta praznoslovlju jadikovki, prenemaganjima, uzdasima patetičnim i besciljnim snevanjima. Život je ovo što imamo sada i tu gde jesmo.

Alen je sakrio ceduljicu sa pesmom u Dunavskom parku. Ceduljica čeka da je neko pronađe. A ne zna, taj apokrifni mali spis, ne zna još uvek, da li želi da bude pročitan. Postoji još jedna cedulja, čeka na keju, u kamenu, kraj Dunava. I njena je sudbina neizvesna. Jer ono što bi njoj na dobro poslužilo, nekome će na porugu. Ono što bi pesnika i čoveka činilo radosnim, nekome će na tugu. I Alen je kao čovek i pesnik svestan svega toga, i zato jednostavnim rečima iskazuje svoje (ne)mirenje. Da i najveće mudrosti ništa ne znače čoveku ako ne živi u skladu sa sobom i prirodom. ''Ispreturaj sve: nebo postavi na levu stranu. Zemlju desno od prozora, a more napred prema dimnjaku.'' O ovom predlogu valja razmisliti.

I Gordijev čvor, na kraju, bi presečen.

Драгана Џајевић: КРУГ СВЕТЛОСТИ КОЛОВРАТА ЗВЕЗДА

Драгана Џајевић

КРУГ СВЕТЛОСТИ КОЛОВРАТА ЗВЕЗДА

Реч о књизи ''Оглас за душу'', Пауна Петронијевића

У процепу контрадикторности, између живота и смрти, скученом, болно тесном, настао је један мисаони свет, дубоко лични и општељудски истовремено. Настала је поезија Пауна Петронијевића(1936-1962). Паунов мисаони свет, изградио је читав систем погледа на животне неминовности, дубоко, по мало утопистички верујући да се свако зло може преобратити у добро, упорним радом на личном, духовном усавршавању. Зато песник, у збирци ''Оглас за душу'', моли простор за себе. Он зна, да тај простор није тако лако стећи и заслужити. ''Издајем оглас: мало простора за моју душу.'' Паунова животна трагика допринела је томе да његово књижевно стваралаштво није ни мало лако и забавно. Оно открива наличје једне животне истине: ма колико се трудили да ствари посматрамо крајње оптимистично, живот није лак и њиме често не можемо владати. Али, животне истине које је спознао, он нам открива непосредно, дозирано ведро, луцидно. Зато, читати његове стихове није заморно.
Рељефношћу и срдачношћу песничких дескрипција, не спутавајући своје лирске набоје, стихови буде чулности читаоца на један јако интересантан и оригиналан начин. Не гушећи своје набујале емоције, могло би се рећи да песник веома лако и умерено оптимистично, изражава идеализам свог филозофског погледа на свет.
Паун је био човек истанчане душе и осетљивог укуса. То се јасно очитује из његових језички врло богатих, трансцендентално конципираних стихова, кроз које истиче значај општељудских вредности.
У његовој души истовремено живели су и умирали снови, хтења и идеали. У нескладу његовог смелог, поносног духа и баналне свакодневице, настајала су дрхтава расположења, али и пркос на личну усамљеност.
Свестан свога гашења, алегорично слика бол, нежно и мирно, присећајући се тренутака пуне животне среће. У његовој поезији, а нарочито у збирци ''Оглас за душу'', има тренутака пуне младалачке страсти и искреног узбуђења: ''Живот јечи!''
Он је песник рођен у болу и живи у болу, али родио се за срећу и живи за срећу: ''А хтео бих радости да се напијем''. Та подмукла бољка, врела и дуга, чинила му је главно друштво, највећу патњу, губитак, по неки страх, али и надахнуће. Није болест инспирација, тај страшни туберкулозни бацил. Већ туга, патња и сазнања која је произвела та шупљина у младим плућима.
Зато он шаље једну прозаичну поруку, ко живот хоће, тај не грца. Чак и када је у болесној ватри тела. Као у песми КАД УТРНУ ГРУДИ, порука је јасна: треба дисати, треба сањати, и волети.
У песми ОПТИМИСТА, он не жели замишљати цвеће, он жели стварно да га омирише, и сматра да је то заслужио својим основним људским правом, правом на живот. То је још једна од песама из збирке, која очитује песникова разматрања о вечним упитаностима животним. И онда иоле пажљивом читаоцу постаје јасно шта Паун ради: одваја битно од ништавила, вечно од пропадљивог,
Слике природе у збирци, изврсне у својој песничкој снази, показују се као персонификација песникових унутарњих преживљавања. Зато су те слике тако импресивне у својој снази, јер се директно односе на човекова расположења. ''Осећам да се откидам петељком од гране и да жутим.'' Изолован, а тако узнесен над свакидашњицом, Паун је надахнуто симболизује у својим стиховима. Зато су поједине песме испеване тоном бајке. Поред очите зрелости, осећа се невино чисто дечије поимање природе, света, љубави. Плаветност у халуцинантним стањима, иза разума, метафизички.
Понекад се чини да је стихове писао импулсивно, било да се ради о љубавној, мисаоној поезији, или елегији, понекад након дугих, болних промишљања. Песници су увек по мало мазохисти. Несрећа је неисцрпно искуство, и он као да поручује: само несрећан човек може писати поезију. Ни Паун се ту много не разликује од Мајаковског, Јесењина, В. Илић, Бранка Радичевића... Има ту неког ужувања у сопственој несрећи. Док душа постаје мера за савест. Ако је загонетка самим постављањем већ решена, онда нема интриге.
Поезија Пауна П. показује одјеке унатарњих немира, савладаних у тежњи да се створи стоички, узвишени став према презреној реалности. Чак се осећа и горди, протестни индивидуализам. Ипак, очигледна је резигнација, гутање боли, која повређује вечно незараслу рану срца. Мир његове поезије, оптимизам и ведрина, вара често спољашњи, поетски ефекат. Трагао је за чврстином у себи, користећи поезију као прибежиште у својој изолацији болничких дана, жудећи да живи по својој вољи и у лепотама природе. Жудња за природом и спољним светом, види се у песмама у којима описује доживљаје болесника на улици.
Једино је извесно, оно што зна, је да ће писати и да ће умрети. Ипак, из његовог писања не осећа се тон баналног цмиздрежа. Његов је сентиментализам искрен, суров и реалан, али искрен. Живот је пун зала и проблема, и он се не устручава о томе да говори. Ни у његовој љубавној поезији нема празнословља јадиковки, пренемагања, уздаха патетичних и бесциљних сневања. ''Будимо један осмех, један плач и једна јава.'' ''Одавде не мора да буде срећа, одавде може и да боли.''
У магновењу је често заборављао да је млад, писао је песме о сновима и жудео за далеким, лепим пределима у којима је све игра и сан, све јутро и сјај, и све његово. И где ништа не боли... ''Отвори прозоре на почетку света''
Паун Петронијевић ужива и инспирише се двосмисленостима живота. Ерос и Танатос се прожимају, сукобљавају, мрзе се узајамно, некако лицемерно, као дублер и главни глумац истог комада, а опет не би један без другог опстајали. Једна илузорна, али прихваћена размена. Зато се он бави проматрањем појавног света са неколико страна, као да му није било занимљиво да искаже један коегзистентан поетски глас, па је многе људске илузије хтео да сасече у корену. На махове и драстично, сигурна је једино смрт, све остало је провизорно!
Паунов безгласни врисак звони у чулима: ‘’О, туга ми је узглавље била на постељи ноћи бледе!’' , тиме је обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Тако један од многих младих песника чија поезија дише трагичном судбином, провлачи идеју о човеком сптиритуалном усавршавању, које не мора бити оптерећено материјалним. За њега песма може опстати само као израз патетике ума, а не срца.
Симбол дивне птице раскошног перја у његовом имену, као да је дао боју и разноликост његовом књижевном стваралаштву, у коме се птица често провлачи као мотив’’Са одбеглом птицом отишло је много записаних болова.’’
Речи му се на мах чине дуге као године, када се присећа детињства, породице, корена, завичаја и ране младости. И жарко жели да нађе спас у вери. Зато ако икада оздрави дароваће свом доктору најлепшу песму. Ако икада напише најлепшу песму. Јер никада није најлепше и довољно. Док не оздрави, тражиће утеху у лиризацији, знајући да су све те речи ситне. Трина и прах…И није оздравио, али је даровао прекрасну поезију.
Пошто није успео завршити своје дело можемо само замишљати колико је прецртаних редова оставио, колико тротачки, колико прекинутих мисли, сложеница тек…И простих реченица које би све рекле о њему. И схватамо: нема реченице којом би се могла окончати било која мисао. Зато овога часа прекидамо…

Драгана Џајевић Између Мреже и живота књиге Зорана Илића и Милене Летић-Јовеш NOVO, NOVO MI DAJTE!

Драгана Џајевић Између Мреже и живота књиге Зорана Илића и Милене Летић-Јовеш NOVO, NOVO MI DAJTE! (reč o knjizi ''Isečci'', Zorana Ilića, proznog pisca iz Beograda, poznatog i pod pseudonimom Kralj pajaca) Samo u "Google" pretraživač ukucajte: "kralj pajaca", i sve će biti u redu. Dospećete na pravo mesto! Ako ste više poklonik štampane reči, nabavite knjigu ''Isečci''! Ako ste pravi ljubitelj literature, uživaćete u svakom slučaju u svojoj spisateljskoj ili čitalačkoj avanturi. ''Ako nemate ništa protiv, ja bih da budem pisac!'', reče Pajaco. On samo želi da zapisuje isečke iz života, online života, i ovog drugog. Na Internetu, Pajaco vodi svoj blog. Za one koji ne znaju blog je skraćenica od Weblog, što u prevodu znači Internet dnevnik. Pajaco se potpuno adaptirao na ''sterilni Internet''. Zato što Internet ne može nikako da ga povredi, fizički nikako, emotivno, ma kakvi! Ali, muzika može da ga povredi. Pajacu njegov blog sasvim odgovara, kompatibilan je njegovom temperamentu. U tom apstraktnom svetu, koji paralelno egzistira sa realnim, on uživa u raznovrsnim ''intelektualnim igrama''. I eksperimentiše u preplitanju virtuelnog i realnog. Širok je i dugačak virtuelni svet. Spolja gledano, taj svet je statičan. Kao da stoji na jednom mestu, a u stvari stalno se unutar njega nešto dešava. Upravo sam to sada i ovde gde je "ovde", kaže Pajaco. Na Internetu ili napolju, na blogu ili u svojim knjigama, za Pajaca ne postoje velike razlike. U svakom slučaju on će živeti i zapisivati. Eksperimentisaće u dva paralelna sveta, zar to nije divno?! Egzistiraće na svojim putevima, koji će se ukrštati sa putevima Neurodžez, Tridea, Adriana, Kajzerovim…U Blogosferi ili na ulicama istog grada. Potpuno je sve jedno. Pajaco je svestan da njegovi sagovornici sa bloga idu na pijacu, u školu, do radnog mesta, gotovo svakodnevno. I on ide. Možda ih sreće u liftu, ili kupuju iste jabuke kod istog piljara godinama. Ali, da se sretnu u Blogosferi, izvesnije je nego na ulici. Zato kod Kralja Pajaca nema foliranja: Ako je nešto ili neko dno, onda je to talog i ništa drugo. Pajaco zna da je talog obično crne boje. Takođe zna da ni u Internetu nema ničega lošeg. I da je sve dobro ili loše u zavisnosti kako ga upotrebljavamo. Istim nožem možemo ubiti čoveka, ali možemo i naseckati rotkvicu. Kralju Pajaca se može dogoditi da na trenutke postane sasvim ravnodušan. Čak i po pitanju smrti. Zato on pokreće temu ''Smrt na netu''. Promišlja, kada si zaista mrtav: na netu ili u stvarnom životu. Diskutabilno, složiće se čitalac ''Isečaka'' ili pratilac Pajacove Blogosfere. Ali, složiće se da je živ ''dok je sada''. Kroz Pajacov jezik, mešavinu internet slenga, žargona, anglicizama i pravog književnog jezika, odiše sarkazam i nemirenje. Pajaco ironično primećuje kako smo internet svet prihvatili kao svemoguć. Da nas može podmladiti i ulepšati, učiniti pametnijima i sposobnijima, na tom mestu neko se može reinkarnirati, udati, kupovati iz fotelje ili odputovati gde mu duša poželi. I opet, neće mu pasti na pamet da pomisli: šta kog đavola nije u redu sa mojim stvarnim životom. A pomisliće kada izađe na ulicu i sretne se sa ljudima: ''Kada bi samo znali kakva sam faca online, više bi me poštovali!'' U prošlim vremenima, ako vam život nije tekao onako kako ste želeli, morali ste da radite na tome da se poboljša. Danas jednostavno odete ''online'' i glumite virtuelne radosti. Jedina stvarno velika odluka je odlučiti se šta više deprimira: Pomirenje sa svetom nesavršenim ili bekstvo u onlajn svet. Na kraju krajeva, lep je osećaj pustiti svoju mentalnu energiju da putuje gde god joj je volja po beskrajnom Internet kosmosu. Dolazi do bezgraničnih inverzija naših duhovnih stanja. Više je prozora na internetu nego u realnom svetu. Virtuelni prozori se otvaraju jednim klikom, ovi drugi imaju sigurnosne brave, zastore u najboljem slučaju. Kako onda videti, progledati?! Kako ostati normalan, jer i kada otvoriš prozor vidiš poslušno stado kome uporno degradiraju koeficijent inteligencije izmišljajući novi reality show. Ili nam vrli otačastveni pregaoci sole pamet kako država postoji radi njih, jer da nema njih ne bi bilo ni nas. Svako od nas pun je svojih formalističkih precepta, itekako! Toliko pun da se i sam gnuša zbog cepidlačenja i vinske filantorpije koja ga povremeno hvata. Ovo su krajevi gde se svako voli narugati, krajevi gde podmiguju i iskašljavaju se. Ovde vlada duh nepoštovanja i podsmeha, duh koji se ogleda u primitivnim i neinventivnim doskočicama. Pričama kako su ovi ili oni zalivali vrbu, sejali so, bacali vilama orahe na gomilu, istezali gredu da bi bila duža... E to je momenat kada se krv pomeša sa svim bojama. Momenat kada šake držiš čvrsto stisnutim da ne bi progovorile jezikom demonizovanim. I gledaš gore, tražiš razloge među planetama. Ili odšetaš onlajn. Da ne bi gledao iznova kako će Đavo progutati najbolji zalogaj! Kralj Pajaca takođe nije pošteđen. I njemu se sve to isto događa, zato što ne trpi fanatike i praznoslove. Iskrenost nije dobra, jedino je Internet trpi. Iskrenost ujeda sujete i stavlja blokade na puteve. Ali ne i na Internetu. Pajaco primećuje: ''Svi smo mi, a ne samo Adrian, tek bleda senka nekog svog davnog postojanja. Eto, i ja PAJACO jedva sam prepoznatljiv. Ako sam nekada bio crtež, sada sam se pretvorio u kroki. Ako sam nekada bio vino, sada sam voda. Ako sam nekada bio muškarac, sada sam.. Sada sam… Sada sam to što ne smem da izgovorim, napišem...’’ Dragana Džajević   DAJEM OGLAS: TRAŽI SE ČOVEK! reč o knjizi ‘’I šta mi bi da te tražim’’, Milene Letić-Joveš Piše: Dragana Džajević, prozni pisac iz Kragujevca Milena Letić, rođena je u Zenici. Na teritoriji BiH, živela u vreme ratnih dešavanja. Po obrazovanju profesor književnosti, po radnom iskustvu nastavnik, lektor, novinar, tv producent i PR.. Danas živi i radi u Novom Sadu. Svet je pun priča poput ovih, rata je mnogo, zla još više, nepravde nemerljive. Ali, izraz koji Milena Letić u svojoj knjizi, daje zadatoj kovanici ‘’višeg smisla’’ je osobit. Precizan, živ. U pripovedanjima o uzburkanim vremenima, ona razlučuje pitanje "sreće" i njenih neizvesnih raspona i obrta u sudbini pojedinca. Iz skladnih, jednostavnih i neposrednih slika života, kipe mirisi sećanja i uspomena, kuljaju boje patnje zbog teških odluka, frustracija, istorijskih grešaka i ljudskog greha. Spajajanje čulnih i psiholoških deskripcija, izraz koji je konkretan i precizan, a uz to jako slikovit i emocionalan, dok čitamo, čini bol opipljivom, stvarnom. Društvena zbivanja i stvarnost samo su okvir, za analitično i psihološko rasvetljavanje misaonih i moralnih kriza čovekovih. Kroz sugestivan, većinom miran ton, priča živi svoje uverljive slike stvarnosti, koje se snažno utiskuju u osećanja čitalaca. Treba slikati društvena zbivanja, tražiti im uzroke i posledice. I treba postaviti pitanje: Zar to treba da razori nazore jedne časne i postojane ljudske misli? Milena ostavlja svom čitaocu to pitanje otvorenim. Čista i koncizna reč Milene Letić, govori o verskoj i svakojakoj mržnji, razdoru, ljudskom grehu i iskušenju božanskom. Prolazeći prostranstvima duše, ta reč traga za uzrokom, razumevanjem nerazumljivog, alogičnog, amoralnog. I bez ikakve tendencioznosti, konstabilira jedan stav: Uzrok svih nesporazuma je čovek! Zlo se može nazvati ratom, a može i drugačije. Zlo je zlo, a pisati se o njemu može, i tumačiti se može, ali to ga ne umanjuje. Rat. Po Mileninoj definiciji, to je: ''Suludo vreme s ruba ljudske pameti''. Ovo je još jedno od dela, ratovima inspirisane literature, još jedno podsećanje na visoku cenu ljudskog zla. Opisujući sudbine ljudi koje je vihor rata otrgnuo od zavičaja i bacio u novi svet, u novi svet koji ih nije prihvatio, niti su oni njega razumeli i želeli, Milena ubacuje elemente košmarnih snova. Kroz te snove, uzrokovane sećanjima na strahote rata i traumama, junaci knjige se okreću svojoj biti, i potrebi za traženjem sebe u ovom svetu realnog košmara. U takvom preplitanju snova i realnosti, sa razmišljanjima o prošlosti (''Sad se pretvara u nekad.''), junaci ovih priča grcaju u svojoj egzistencijalnog teskobi. Tražeći snage u sebi, i oko sebe, tražeći plemenitije, iskrenije, karakternije... tražeći PRAVE LJUDE. Prave ljude u sebi i oko sebe. ''Let je zaustavljen.'' Kao izraz mirnog prezira koji ukazuje na zla u kojima se guši čovekova plemenita misao. Dok duša postaje mera za savest. ''Strah me hvata od te privremenosti i od pogrešnih uvjerenja.''. Ovo je samo jedna od rečenica Milene Letić, psihološki pogođenih i uzdržanih gde se oseća gordi, protestni individualizam. Kroz kritički atak na urnebesni apsurd ljudskog zla. ''Zašto baš meni?'', kaže junakinja jedne Milenine priče. Gradeći taj lik, kroz nekoliko markantnih i reljefnih slika, i misaonu dramu unutarnjeg stanja, Milena, analizira koliko je potrebno, da običnog čoveka dovede do ruba? Još jedno otvorena upitanost. Izbor je na pojedincu. ''Ko je zgrješio?'' Kroz fabulu knjige, greh se pojavljuje kao motiv pronalaženja sebe, Iskonske težnje čovekovog duha da se oplemeni, uzdigne i dođe do suštastvenih saznanja. Neusiljenim, lakim rečnikom i stilom, dati su motivi ljubavi, pravdoljublja, traženja suštine ideala. Navedeni citat iz Jevanđelja po Jovanu, kao da kruži, kroz svaku reč ove knjige, oko nekoliko odlučujućih spasenjskih pojmova: život, mir, svetlo, radost, istina, reč, verovati, upoznati, ljubiti. I opet, stvar izbora... Intonirano velikom dozom iskrenosti i srčanosti, ovo delo ima podjednako i životne istine i književne lepote. Takva dela su i najbolja. U svakoj vrsti umetnosti. Dela koja pokazuju odjeke unatarnjih nemira, savladanih u težnji da se stvori stoički, uzvišeni stav prema prezrenoj realnosti. Nakon svih otvorenih upitanosti i mogućnosti izbora, možemo konkludirati: I poraženi ljudi, znaju sačuvati čoveka u sebi. Makar i u nesavršenom svetu. Napukla čipka ponovo se istkati može: ‘’Isplešću ja novu’’. Možda lepšu. Možda i najlepšu, ako ona uopšte i postoji. Ako najlepša reč uopšte postoji! Milena to vrlo dobro zna. Zna da su sve reči trina i prah. Ali zna i da je najveća potreba sveta za ljudima! I nije važno da li je čovek ateista, paganin, panteista, ni kakvog je političkog opredeljenja, ni pola, ni fizičkih karakteristika. Nego, da li je potpuna, autonomna ličnost. Sve ostalo, mehanički proizilazi iz probuđene svesti.

DRAGANA DŽAJEVIĆ: TRAŽIM SUŠTINU OGRANIČENJA

DRAGANA DŽAJEVIĆ: TRAŽIM SUŠTINU OGRANIČENJA

(Reč o knjizi “Obala nespokoja“, autorke Grozdane Crepajac)
Čovek pred silama prirode. Kao greben na buri. Saznanje koje budi nemir, slutnje i strahove. Ovako bi se mogla postaviti početna intonacija poezije Grozdane Crepajac. Onda bi mogli zastati, otrgnuti trenutak, kako pesnikinja preporučuje. I razmisliti.
Ipak, samo postavljanje pitanja o smislu, znači neku vrstu spiritualnog buđenja. Zato, treba uhvatiti taj trenutak. Promisliti: Život je trajanje. Smena tuge i radosti. To nije nikakvo “otkrovenje“ već “prepoznavanje“ odavno bliskih, lično preživljenih fenomena.

Kroz neobičnu kontemplativnu liriku, u zbirci “Obala nespokoja“, Grozdana Crepajac, upravo predočava tu čovekovu potrebu za promišljanjem, iza viđenog, metafizički. Kroz sugestivnu evokaciju ljudske sudbine. “Crv nagriza postojanje svega“
Postoji uvrežen, donekle i vrlo istinit stav, da o smislu razmišljaju samo nesrećni ljudi, dok srećni žive, i ta sreća je njihov smisao. Srećni, kao da svesno izbegavaju jednu aksiomatičnu činjenicu: Da smisao vrlo često ubija oči koje ga vide. Zato se i relativitet njihove sreće ovde dovodi u pitanje. Ko je zaista srećan: onaj koji ne traži više od zadovoljenja osnovnih egzistencijalnih potreba, i guši svoju ambiciju besplodnom utehom da ne može uticati na postojeće ustrojstvo. Ili je srećan onaj koji želi da se uzdigne od svakodnevne prozaike i banalnosti, u sebi i oko sebe. Ovo su samo neki od pokušaja tumačenja naših neminovnosti, koji nam se nameću kroz Grozdanine stihove. “Šta smo u stvari hteli“
Nije li zastrašujuća pomisao živeti u svetu IZVRNUTE REALNOSTI, alogičnom, amoralnom. U kome su opšteprihvaćeni ideali, nažalost i idoli nametnuti, putem reklama, medija, propagiranjem onoga što je željeno, a ne onoga što je potrebno. “Raskorak i bespuće drobe nadu i stid“ Racionalan um se tada jako često nalazi u situacijama beznađa, pomišljajući da su konci njegovog usuda van njegove kontrole.
Kroz stihove “Skamenjen pogled izriče tišinu zaborava“, provejava bojazan od ljudske hipokrizije koja prlja, kvari lepotu. “Kad si bolestan nikome ne trebaš“, jasna je Grozdanina težnja da na nekim mestima realističkim vokabularom, zanemarujući pesnički, iznijansira svoje poglede na pojedine segmente života.
Zbog toga bi, analizu ove zbirke poezije trebalo usmeriti na tonsku versifikaciju stiha, jer je u pesmama interpunkcjia svedena na minimum, a rime nema. Naročito zbog osećanja koja nam pesnikinja iskazuje, koja povremeno varaju spoljni poetski efekat, i čitalac u njima može prepoznati vrstu spontanog afekta. Pažljivijim iščitavanjem, ova poezija može podstaći na analitičko prodiranje u podsvesne uzroke, suštine, čak i podsvesne posledice.
“Obalu nespokoja“ karaktriše neka vrsta romantizma zatvorenog tipa, sa prelaskom u realizam. Racionalnost se prepliće sa senzibilnim, maštovitim, arabesknim. Sa velikim poverenjem u iracionalno, poštujući kult zaokupljenosti lično svojim, pesnikinja slika fabulu jednog života nespokojnog, na obali punoj bura.
“Plivam na obali plača“, je samo jedan stih u moru pesama koje stvaraju i brišu bure, gde se očituje strahovit pesimizam, uslovljen nekom vrstom poraza pred društvenim konvencijama. Uslovljen umorom od civilizacije. Za nekoga pesimizam, za drugoga prihvatanje boli kao sastavnog segmenta života, osećaja kao i svakog drugog. Jer bez tog osećaja, pravu sreću i vrednost življenja, nikada ne bi uvideli.
“Usamljenost obećava odbegli uzdah“ usamljenost, patnja, nemiri, ne moraju biti suprotstavljeni lepoti, jedinstvu, ljubavi, življenju… Ne moraju sledstveno voditi duhovnoj mlitavosti i apatiji.Usamljen čovek, nezadovoljan postojećim ustrojstvom sveta, neshvaćen, ponižavan, traži utehu u umetnosti. Umetnost uspokojava, ona nam neće pokazati lepši svet, ona će nam samo predstaviti lepote ovog našeg, jer smo ih mi zanemarili, previše opterećeni prosečnostima i primitivizmom svakodnevice.
“Pusti me da uđem da zasunčim dušu“.
Po napred zadatim modusima, mogla bi se tumačiti čitava zbirka, bilo da se radi o misaonoj, ljubavnoj poeziji, ili elegiji. Kroz stihove, “Pusti me da te zovem“, “A sve u želji da večnost opravda svoje ime“, jasno je da je ljubavno osećanje snažno, ali uvek pomućeno skepsom, mislima o relativitetu i prolaznosti. I brojnim preokretima u mislenim tokovima: “List sam okrenula kao da sam se probudila u nekom novom životu’’.
Sklapamo ‘’Obalu nespokoja’’, žudnog duha, tražeći snagu da se uzdignemo nad ovozemaljskim neminovnostima i ličnim usudom. A pitanje ostaje: Da li ćemo dopustiti da nas more, puno bura, taj život prepun poteškoća nosi sa obale na obalu, ili ćemo svom snagom plivati?

Dragana Džajević: Zaplači najzad, pesmo!

Dragana Džajević: Zaplači najzad, pesmo!

Živko Avramović: „Svetlost vara reku“, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2010.

Hajde da zamislimo pesmu kao bljesak svetlosti! Hajde da je osetimo kao iskru na površini reke, igru sunčevog zraka i vode timočke! Ako ne uspe imaginacija da nas povede u visine, pročitajmo zbirku „Svetlost vara reku“.

Hajde da razgovaramo sa svojim srcem! Ako ni tada ne dođemo do prave spoznaje svojih elementarnih osećanja, pročitajmo zbirku pesama Živka Avramovića, pletistihove čarobne, iz kojih svetli osmeh, svetli reka, svetli srce. Svetli život!

Živko Avramović je čist, senzibilan i  spontan liričar, što se jasno očituje kroz tematski široko obrađene pesme, emotivno razgranate, osobeno  koncipirane. Prema tome, ove pesme se mogu posmatrati kao odsevi svetlosti, svetlosti srca i osećanja, svetlosti duha i mašte. Blagost, nežnost, uzdržanost stila se očituje i kroz nepostojanje interpunkcije, i korišćenje uglavnom kratkog stiha.

Kroz čitavu zbirku, bilo da se radi o ljubavnoj, rodoljubivoj, deskriptivnoj pesmi ili elegiji, provlači se nemirenje našeg pesnika sa ustrojenom dijalektikom sveta i života. Disketno, duševno i intimno bolno, on bi hteo svet drugačiji, zato sopstvenim konceptom svaku svoju sliku boji svetlije, čarobnije, dražesnije, čednije. Na taj način, nenametljivo i ispovedno, uspostavljajući osobene hromatske odnose, pesnik transponuje neku vrstu opsesije na čitaoca. Šalje mu jasnu poruku: Svet može postati mnogo lepše mesto za život!

Zbirka „Svetlost vara reku“, satkana je od devet ciklusa. Prvi je naslovljen PESNICI PESNIKU, pun živog raznoglasja i šarenila, pesama nekoliko autora koji su svoje stihove izatkali kao jedinstvenu poetsku mrežu u slavu poštovanja i prijateljstva prema prijatelju Živku Avramoviću. Na taj način nam, Vlasta Mladenović, Suzana Mihajlović-Jovanović, Vojislav Boranović i drugi, sugerišu veličinu filantropske i plemenite duše pesnika sa Timoka.

Drugi deo je sačinjen iz pesme posvećene Aleksandri i Aleksandru (POBEĆI U SAN) natopljene dubokom lirikom koja opeva nemoć, teskobe odrastanja, radost življenja, i lepotu trenutka. I iz jedne refleksije, ispisane neznanoj ženi, u obliku pisma.

Treći deo sačinjen je od ljubavnih pesama. Pesme su strukturalno složene, raskošnom imaginacijom i po malo zatamnjenog smisla, stvarane. Zato nema banalne ljubavne fabule, jer je ona nadograđena vizuelnim i auditivnim slikama prirode. Ljubavni osećaji se prepliću i spajaju sa prirodom, tako da stičemo utisak da je svaka ljubavna pesma onirička promocija beznačajne stvari u ideal fizički, čak metafizički. To je sublimirana lepota življenja, osvajanje slobode. Ushićenost ljubavlju koju bi, duša u trenucima svoje ranjivosti, razneženosti, opsene, podelila sa nekim ko u njoj pobuđuje osećanja zanosa. Makar trenutna … Stara istina o traganju za voljenim u drugima. Naravno, pesnik se u ovom delu ljubavne poezije ne okreće samo ljubavi između polova, već svakoj vrsti ljubavi, radosnoj, vedroj, umiljatoj, namah raspusnoj i čulnoj. To postiže hermetičkim metaforama o ljubavi, interesantnom simbolikom, neobičnim poređenjima: „Ludost krade zelenilo“, „Kurjaci ti jure senku“, dok„Svetlost vara reku“. Interesantne personifikacije sadržane u brojnim slikama i simbolima, daju lepotu i rafiniranost pesnikovoj želji da pesmu stvori od vode i sunca, da poljubi pupoljak za novo rađanje… Da ubrizga sav  mogući sjaj svojoj zvezdi vodilji, i dovede je na ravan ideala i apsoluta:

„Više je biti pesma
Nego pesnik
A biti ti
Više je od oboje“

Pesnik vodi dijalog sa travom i maglom, dok čeka svetlost koja spašava, on izmišlja omču kojom bi uhvatio pogled svoje voljene, zadržao ljubav svim silama.

U delovima zbirke naslovljenim IZ LETOPISA ŠARBANOVAČKOG i IZ GAMZIGRADSKOG CIKLUSA, kao i u delu MINIJATURE: prisutna je poetska snaga Živka Avramovića u dočaravanju atmosfere voljenog zavičaja. Dozom vedrine i bistrine duha, jasno i samosvesno on prenosi čitaocu deda Jankovu priču o Surdanovoj vodenici, prenosi lepotu autentičnog seoskog pejzaža i razvalina Felix Romuliane koje govore o davnim vremenima, duhu i tradiciji sa prostora Timočke krajine. Namah, on ozareno i nežno, opisuje dubravu i livadu, topoljake, vrbake i voćnjake zavičajne, seljanku i zelenogorja, dodole i folklor. Da bi onda presekao idilični pejzaž rečima: „Tu gde je seme od ljutih pasa niklo“ i izrazio samosvest o prolaznosti, gubitku i ništavilu.

Ipak, promišljanja Živka Avramovića ne bi trebalo posmatrati samo kao lokaliziranu ljubav prema zavičaju. Njegova poetika je na prvom mestu osobena manifestacija raznoraznih egzistencijalnih okolnosti. Svestan šta duh tradicije znači za sredinu zahvaćenu tragičnim kovitlacima istorijskog i ovovremenog varvarstva, pokušava da vrati kroz svoju poeziju radosno strujanje narodnog života. I dok „gorči vatra“ a „pelen prži“ u Živkovoj poeziji, čitalac se vraća lepoti pravih, ukorenjenih vrednosti, kao da sluša pastoralnu, pobožnu i ljupku melodiju Betovenove šeste simfonije. Ovakav utisak još jače konstabilira stav savremenog čoveka, da živimo više u svetu ideja, nego u svetu pojava.

Suštastvenu nit ciklusa ODBRANA čini Živkov stih: „Branim se stihovima srpskih pesnika“.Patriotska stihotvorstva Milutina Bojića, Milana Rakića, pa i Matije Bećkovića kome je jedna pesma i posvećena u zbirci, i mnogih pesnika naše trusne, ratovima inspirisane literature, struje venama savremenog pesnika. Poput pesničke anateme na svet zlobe i besciljne pakosti ratova. I kletve „Čeda u kolevci, monahinje, osakaćenih dečakа.“ Odbrana pesmom je odbrana jača od svakog bezumlja i oružja. U zbirci „Svetlost vara reku“ ima pesama koje grme gnevom na tuđinskog osvajača, ali i onih u kojima su iskazane nešto blaže emocije: melanholija, čežnja za mirom i spokojstvom na sopstvenom ognjištu, potreba za ljudskom toplinom i sapatnjom.

U ciklusu OBRAĆANJE, Živko Avramović peva ljudima koje i poimenično navodi, izražavajući svoje poštovanje i zahvalnost, koristeći se složenom slikovitošću, alegorizacijama, igrom reči. Tako ovim delom zbirke, on pojačava afektivni tonalitet čitavog dela.

U epilogu, koji je naslovio ZAVRŠNA, nalazi se zajednička pesma trojice autora, koja se može čitati kao celina, ali i kao autonomno ostvarenje svakoga od njih, ponaosob.

Spontan i nadahnut lirski senzibilitet, transparentan i blagorazuman izraz, svetlošću zadojen, nakon zatvaranja poslednje stranice ove knjige ostavlja utisak kao da nas stihovi miluju. I ostaju u nama još dugo žive „otisnute reči“ kao „bezbolni snovi“ koje vrcaju i iskre iz Živkovih poetskih igara sa svetlošću.

Dragana Džajević (Kragujevac)

DRAGANA DŽAJEVIĆ: NOVO, NOVO MI DAJTE!

DRAGANA DŽAJEVIĆ: NOVO, NOVO MI DAJTE!

(reč o knjizi “Isečci“, Zorana Ilića, proznog pisca iz Beograda, poznatog i pod pseudonimom Kralj Pajaca)

Samo u „Google“ pretraživač ukucajte: „kralj pajaca“, i sve će biti u redu. Dospećete na pravo mesto! Ako ste više poklonik štampane reči, nabavite knjigu “Isečci“! Ako ste pravi ljubitelj literature, uživaćete u svakom slučaju u svojoj spisateljskoj ili čitalačkoj avanturi.
“Ako nemate ništa protiv, ja bih da budem pisac!“, reče Pajaco. On samo želi da zapisuje isečke iz života, online života, i ovog drugog. Na Internetu, Pajaco vodi svoj blog. Za one koji ne znaju blog je skraćenica od Weblog, što u prevodu znači Internet dnevnik.
Pajaco se potpuno adaptirao na “sterilni Internet“. Zato što Internet ne može nikako da ga povredi, fizički nikako, emotivno, ma kakvi! Ali, muzika može da ga povredi. Pajacu njegov blog sasvim odgovara, kompatibilan je njegovom temperamentu. U tom apstraktnom svetu, koji paralelno egzistira sa realnim, on uživa u raznovrsnim “intelektualnim igrama“. I eksperimentiše u preplitanju virtuelnog i realnog.
Širok je i dugačak virtuelni svet. Spolja gledano, taj svet je statičan. Kao da stoji na jednom mestu, a u stvari stalno se unutar njega nešto dešava. Upravo sam to sada i ovde gde je „ovde“, kaže Pajaco. Na Internetu ili napolju, na blogu ili u svojim knjigama, za Pajaca ne postoje velike razlike. U svakom slučaju on će živeti i zapisivati. Eksperimentisaće u dva paralelna sveta, zar to nije divno?! Egzistiraće na svojim putevima, koji će se ukrštati sa putevima Neurodžez, Tridea, Adriana, Kajzerovim…U Blogosferi ili na ulicama istog grada. Potpuno je sve jedno. Pajaco je svestan da njegovi sagovornici sa bloga idu na pijacu, u školu, do radnog mesta, gotovo svakodnevno. I on ide. Možda ih sreće u liftu, ili kupuju iste jabuke kod istog piljara godinama. Ali, da se sretnu u Blogosferi, izvesnije je nego na ulici.
Zato kod Kralja Pajaca nema foliranja: Ako je nešto ili neko dno, onda je to talog i ništa drugo. Pajaco zna da je talog obično crne boje. Takođe zna da ni u Internetu nema ničega lošeg. I da je sve dobro ili loše u zavisnosti kako ga upotrebljavamo. Istim nožem možemo ubiti čoveka, ali možemo i naseckati rotkvicu.
Kralju Pajaca se može dogoditi da na trenutke postane sasvim ravnodušan. Čak i po pitanju smrti. Zato on pokreće temu “Smrt na netu“. Promišlja, kada si zaista mrtav: na netu ili u stvarnom životu. Diskutabilno, složiće se čitalac “Isečaka“ ili pratilac Pajacove Blogosfere. Ali, složiće se da je živ “dok je sada“. Kroz Pajacov jezik, mešavinu internet slenga, žargona, anglicizama i pravog književnog jezika, odiše sarkazam i nemirenje. Pajaco ironično primećuje kako smo internet svet prihvatili kao svemoguć. Da nas može podmladiti i ulepšati, učiniti pametnijima i sposobnijima, na tom mestu neko se može reinkarnirati, udati, kupovati iz fotelje ili odputovati gde mu duša poželi. I opet, neće mu pasti na pamet da pomisli: šta kog đavola nije u redu sa mojim stvarnim životom. A pomisliće kada izađe na ulicu i sretne se sa ljudima: “Kada bi samo znali kakva sam faca online, više bi me poštovali!“
U prošlim vremenima, ako vam život nije tekao onako kako ste želeli, morali ste da radite na tome da se poboljša. Danas jednostavno odete “online“ i glumite virtuelne radosti. Jedina stvarno velika odluka je odlučiti se šta više deprimira: Pomirenje sa svetom nesavršenim ili bekstvo u onlajn svet.
Na kraju krajeva, lep je osećaj pustiti svoju mentalnu energiju da putuje gde god joj je volja po beskrajnom Internet kosmosu. Dolazi do bezgraničnih inverzija naših duhovnih stanja. Više je prozora na internetu nego u realnom svetu. Virtuelni prozori se otvaraju jednim klikom, ovi drugi imaju sigurnosne brave, zastore u najboljem slučaju. Kako onda videti, progledati?! Kako ostati normalan, jer i kada otvoriš prozor vidiš poslušno stado kome uporno degradiraju koeficijent inteligencije izmišljajući novi reality show. Ili nam vrli otačastveni pregaoci sole pamet kako država postoji radi njih, jer da nema njih ne bi bilo ni nas.
Svako od nas pun je svojih formalističkih precepta, itekako! Toliko pun da se i sam gnuša zbog cepidlačenja i vinske filantorpije koja ga povremeno hvata.
Ovo su krajevi gde se svako voli narugati, krajevi gde podmiguju i iskašljavaju se. Ovde vlada duh nepoštovanja i podsmeha, duh koji se ogleda u primitivnim i neinventivnim doskočicama. Pričama kako su ovi ili oni zalivali vrbu, sejali so, bacali vilama orahe na gomilu, istezali gredu da bi bila duža…
E to je momenat kada se krv pomeša sa svim bojama. Momenat kada šake držiš čvrsto stisnutim da ne bi progovorile jezikom demonizovanim. I gledaš gore, tražiš razloge među planetama. Ili odšetaš onlajn. Da ne bi gledao iznova kako će Đavo progutati najbolji zalogaj!
Kralj Pajaca takođe nije pošteđen. I njemu se sve to isto događa, zato što ne trpi fanatike i praznoslove. Iskrenost nije dobra, jedino je Internet trpi. Iskrenost ujeda sujete i stavlja blokade na puteve. Ali ne i na Internetu.
Pajaco primećuje: “Svi smo mi, a ne samo Adrian, tek bleda senka nekog svog davnog postojanja. Eto, i ja PAJACO jedva sam prepoznatljiv. Ako sam nekada bio crtež, sada sam se pretvorio u kroki. Ako sam nekada bio vino, sada sam voda. Ako sam nekada bio muškarac, sada sam.. Sada sam…
Sada sam to što ne smem da izgovorim, napišem…’’

DRAGANA DŽAJEVIĆ: SAMOPREVLADAVANJE

DRAGANA DŽAJEVIĆ: SAMOPREVLADAVANJE

(Reč o knjizi SVITANJE U MIDGARDU, autorke Snežane Čkojić)
(Snežana Čkojić, rođena je 1984.godine u Valjevu. Diplomirala Elektronsko poslovanje na Višoj Ekonomskoj školi. “Svitanje u Midgardu“ je njena druga zbirka pesama. Živi i radi u Valjevu)

Poetski prostori kroz koje se kreće Snežana Čkojić, višedimenzionalni i mnogoznačni, ne podnose isključivosti i simplifikacije, i na tematskom, i na stilskom nivou. Nekome će se činiti da ti prostori stoje na granici moćne imaginacije, nekome kao intimna ispovest čoveka koji vapi za svetlom. Dok se tako stvarnost rastače u san i natrag, pesnikinja peva istini, u težnji da se ona ne rasprši u iluzornu utehu. Onda sekantnim rečenicama prostore popunjava tišinom. A tišina lepo govori onome ko razume.
Nekonvencionalni stih i različita ritmika, kao i često apostrofiranje (v)etra, čine ovu poeziju punom poleta i pokreta. (“Sve teži u visine“)
Kroz mitske aluzije, kao središta autorkine osobene energije kojom nas zapljuskuje, izraženo je shvatanje o borbi između apsolutivizma i slobode, nihilizma i vrednosti, prozaičnosti i racionalnosti.
‘’Ruke guraju zid’’ misao koja pesnički odslikava ustreptalost ljudske prirode i strasnu težnju ka slobodi. Ima dosta pesničke skepse i kolebanja, uz osudu iluzija i nametnutih etičkih okvira, koje čoveka drže u neznanju i vređaju njegovu uzvišenu egzistenciju.
Jezik Snežane Čkojić, u svakoj od pesama iz zbirke, dobija različite stepene konkretizacije, energije i jačine emocija. Poetske deskripcije i simboli su dovitljivi i upečatljivi, i neposredni su izraz jedne stvarne misaonosti i doživljenosti.
Ovu poeziju treba ‘’čitati’’. Jer primese ironije i neobičnih, hermetičkih metafora, pri čitanju svake pesme ponaosob, zahtevaju iznalaženje specifičnog koda, po kome će se protumačiti poenta. ‘’Moje stvaranje stvarnosti’’, kaže i sama autorka. Time već pruža ključ: Nema egzaktnog određenja, svako mora pronaći smisao i odgovore na večne upitanosti.
Ono što se prvo zapaža u ovoj zbirci, što se nameće i samim naslovom, je izrazita nadahnutost nordijskom mitologijom. Daljim čitanjem, uočava se da ovu poeziju karakteriše uticaj prometejske snage poetske filozofije F.Ničea, kao i duhovna, mistična tematika H. Hesea
‘’U prirodi sve teži da se izjednači!?’’ Stihovi Snežane Čkojić vode nas kroz metafizičke prostore, dalje od viđenog, bez zanemarivanja stalne koegzistencije sa svetom ljudi i života u skladu sa prirodom.
Svitanje, zora, svetlost, sijaju kroz ove stihove kao simboli rađanja smislenosti. Most (Bifrost) kojim je Snežana krenula, za osvitom nove ideje i lepšeg sveta ljudi, nije lak ni malo. Put spiritualnog potvrđenja, donekle utopijski shvaćen, donosi nemirne igre svesti i podsvesti na živim spalištima naših ideala. Ali, postoji nada da se preći može (‘’Održavam vedrinu’’). Samo ako se taj optimizam govori svome srcu, a ne ljudima.

Dragana Džajević: Niski letači

(reč o pesmi ”Ljubavnik”, autorke Snežane Čkojić, dobitnice nagrade za najoriginalniju ljubavnu pesmu na konkursu ”Mrkonjić grad 2010.”)

piše: Dragana Džajević, prozni pisac iz Kragujevca

Kreativni balans unutarnjih napona i spoljašnjih nametnutosti, spoznaja krupnih kosmoloških odrednica, Sunca, Neba, Zemlje, Ljubavi, obično uslovljava osobeno stanje duha. Stanje koje može rezultirati poetskim delom. Primer je ”Ljubavnik”, pesnikinje Snežane Čkojić.

Pod presijom tuđega i svoga, u magmatičnoj slici svojih ovozemaljskih uslovljenosti, pesnikinja je iznalazila mogućnosti svoje ekspresije. Let, osmeh, reč, dubinu, pogled, pomračenje Sunca, ona je apsorbovala u svojoj krvi i zategnutim mišicama. Onda ih je, poput katalizatora, kroz črsto stisnute šake, pretvorila u pesmu o ljubavi.

”Puštam iz ruku samo ono što sam imala”. Kada je otvorila šake, raširila je ruke i predala se letu. Teško je širiti ruke misleći na Ikarov pad, ali uz samoprihvatanje, priznati je lako: Moje je samo ono što sam od srca dala!

I nije jednostavno obnažiti svoje stradanje, i čežnje i nadanje. I razasuti pesničku intimu kao da je prah, istražujući prag boli koji se prelazi na putu ka sreći.

Letenjem nisko, poniranjem duboko, transcendentalnim oblikovanjem jezika, u opštenju sa svetom nesavršenim, Snežana je eksponirala svoj lični pečat slobode u izrazu.

Dati poetski metod je samo jedan vid uspostavljanja dijaloga kako sa sobom, tako i sa voljenim bićem. I svako se namah zapita koliko je uspešan u tome. I pesnikinja posumnja, dok iracionalnim opštenjem sa individualnošću, kombinuje modele svoje percepcije, fragmentizuje svoja iskustva o rođenju, ljubavi, svesnosti postojanja, boli, sreći, letu slobodnom.

”Najšira krila se najbolje snalaze
u vakuumskim dubinama’’

Bodlerovska krila ne umeju na zemlji, a preslaba su za nebeske širine. Podsmevaju im se, i ranjavaju ih iznova. ”Kako počinješ da ne postojiš”, stihovi su koji stohastičkim metodom, iznalaze put smisla. Svega što postoji u nama i što je stvoreno oko nas. Samo što pesnikinja na svoj način definiše i promišljaja smisao kao naročito stanje duha, pokazavši u poetskim slikama da je on proizvod sna i jave, halucinantnog i logičnog.

I daje svoju definiciju pojmu ljubavi kao univerzalnom smislu trajanja.

Poruka je jasna: I kada je zemlja sve dalje, nebo je još uvek previsoko za pad!

O autorki kritike: Dragana Džajević, rođena 1977. godine, u Kragujevcu. Gimnaziju i Pravni fakultet završila u svom rodnom gradu. Interesovanje za književnost datira iz osnovne škole, objavljivala svoje prve tekstove u školskim i dečijim novinama. Početkom 2010. objavljuje knjigu, zbirku moderne kratke priče: ”Robinzoni u trendu”. Saradnik je i autor nekoliko časopisa i portala za književnost i umetnost. Tekstovi su joj prevođeni na engleski i makedonski jezik. Bavi se i književnom kritikom i esejistikom. Učesnik brojnih književnih susreta, u zemlji i regionu Balkana.